Тржишта капитала: Предности и недостаци инвестирања на тржиштима капитала

Као што предности и недостаци финансирања преко тржишта капитала, доље описаних, и налажу, одлуке у вези финансирања ће се разликовати од компаније до компаније и од власника до власника, зависно од очекивања, склоности и стварне ситуације у којој се компанија налази.

Према томе, веома је важно објаснити основне предности и недостатке различитих начина финансирања преко инструмената власништва (акција).

Предности финансирања преко инструмената власничког финансирања обухватају:

  • Они нису фиксан трошак за предузеће - као што је већ наглашено, дивиденде се не морају исплатити на одређени датум, више од доспијећа главнице у одређеном моменту. Трошак се само јавља уколико компанија остварује профит, у облику расподјеле профита. Као посљедица тога, овај модел финансирања је значајно стабилнији и мање ризичан за компанију.
  • Нема периода доспијећа - по правилу, инвестиције у акције су инвестиције у стални капитал који се не може повући и чији се поврат не може захтијевати од компаније. У том смислу, постоји предност за компанију која нема обавезу да врати или плати, уколико има пословних проблема или негативних финансијских резултата
  • Ради се о свјежем капиталу који поправља рејтинг - емитовањем акција, компанија стиче нови, свјежи, трајни капитал који ојачава њену пословну позицију, чинећи је стабилном. Како нови капитал улази у компанију, њен левериџ се побољшава и индикатори дуга се смањују, поправљајући кредитни рејтинг и отварајући нове могућности за финансирање преко дужничких инструмената.
  • Лакша продаја - добра и стабилна компанија може продати акције много лакше него обвезнице, с обзиром да је тржиште шире. Добро развијено секундарно тржиште отвара могућности за инвеститоре да стичу и дивиденде и капитални добитак и да подмире свој капитал брзо преко финансијског тржишта.
  • Виши принос - због већег ризика инвестирања у акције, инвеститори постижу виши принос, који је, међутим, мање повољан са становишта емитента, с обзиром да они имају веће трошкове финансирања. Као што је у горњем тексту наведено, као и код дивиденди, инвеститор може гледати на капитални добитак у облику виших цијена акција.
  • Права власништва - са становишта инвеститора, инвестиције у власничке инструменте омогућавају активно учешће у управљању компанијом, као и гласачка права на годишњој скупштини акционара. Ово је недостатак са становишта емитента, с обзиром да за њега то представља "разводњавање".

Котирање на берзи има многе предности за емитента. Уколико је емитентово пословање транспарентно и успјешно, и инвеститори вјерују менаџменту, емитент може финансирати пројекте емитовањем нових акција. Овај начин прибављања свјежег капитала се много више користи на Западу, иако разлика у трошку између капитала стеченог емитовањем акција и оног од зајма код комерцијалних банака је много мања тамо него овдје. Уколико гледамо каматне стопе банке, поставља се питање зашто акционарска друштва овдје нису финансирана на такав начин. Први корак би дефинитивно био прихватање на берзанско котирање. Даља предност за набројаног емитента је мање простора за манипулирање цијеном акције. Уколико се хартије од вриједности укључе у котирање, уговори се не могу сачињавати по цијенама које одступају за више од 10% од посљедње закључене цијене.

Одређени основни недостаци финансирања преко власничких инструмената могу такође бити дефинисани, наиме:

  • Разводњавање - такође је забиљежено да нема "разводњавања" са обвезницама, али постоји са акцијама. Уколико се компанија одлучи за финансирање емитовањем акција, њихов број ће се повећати, повећавајући износ капитала и смањењем процента власништва код постојећег власника.
  • Скупљи извор финансирања - значајно виши ризици са којима се суочавају инвеститори код власничких инструмената посједују обавезу плаћања веће компензације. Другим ријечима, компанија распоређује нето профит између власника капитала.
  • Неповољан порески третман - овој врсти финансирања недостају пореске иницијативе. Дивиденда се исплаћује из нето добити након опорезивања, и стога није пореско уточиште од пореза на добит. Инвеститори такође морају платити порез након што се профит пребаци на њихове рачуне, тако да ни тамо не постоји пореско уточиште. Међутим, према новим правним прописима у БиХ, капитални добици из повећане цијене акције нису предмет опорезивања, тако да овај сегмент добити није изложен опорезивању.
  • Непозната обавеза - дивиденда се исплаћује на основу пословања, и инвеститор не зна када и колико ће имати користи од одређене акције, док емитент такође не мора имати пуну контролу над исплатом профита акционарима. Одлука о износу дивиденде се доноси на годишњој скупштини акционара.

Ризик губитка - иако постоје многе предности за инвеститоре, као и могућност веће добити, инвестирање у власничке инструменте носи ризик губитка. Уколико се дивиденде не исплаћују због негативног пословања компаније и због истовременог пада цијене акције, инвеститор може забиљежити значајне финансијске губитке у облику капиталних губитака. Пред тога, код ликвидације компаније, акционар је рангиран као посљедњи код приоритета исплате из ликвидационе масе.